- Dnevni klub za starije osobe „Stari grad 2“ okuplja 736 penzionera
- Klub organizuje aktivnosti poput karaoka, igranki, slikanja, a članovi se trude da ostanu aktivni i društveno angažovani unatoč godinama
Kada ljudi ostare, deca im pođu svojim putevima, bračni partner premine ili jednostavno odu u penziju, pomisao na usamljen život može biti mučan i težak. Mislima im prolaze razne brige, a možda ona najveća je upravo nedostatak pažnje i kontakt sa ljudima.
Dokaz da nisu sve lađe potonule i da ne ostaju sami na ovom svetu je i Dnevni klub za stare „Stari grad 2“ u kojem 736 penzionera provodi svoje dane, deli svoje priče sa prijateljima, peva, pleše, stvara maštovite rukotvorine, uči da koriste pametne telefone…
Jednom prilikom ekipa „Blica“ posetila je upravo ovaj klub, kako bi saznali kako naši najstariji sugrađani provode svoje dane i dobili smo mnogo više od toga – osmehe, poljupce i zagrljaje nasmejanih ljudi, koji i dalje žive život punim plućima.
Od kada je izgubila sina, grli mlade osobe
Mirjana Vranković (79), sa kojom smo tada razgovarali često dolazi u Klub, peva u dva hora – Smilje i Zabranjeno starenje. Pita se i zašto ih Zabranjeno pušenje ne pozovu da im budu predgrupa – „zar se ne slaže lepo?“.
Mirjana nam je rekla da je izgubila sina i od tada je u svojoj kući usamljena, a u klubu ima društvo. Kako kaže, neće upasti u depresiju ili krevet, a i „najlepše joj je kad je sa svojim drugarima“.
Nasmejana i vedra, puna ljubavi i razumevanja, prišla je tada novinarki „Blica“ na kraju druženja i pitala da li sme da je zagrli. Na novinarkino oduševljenje i potvrdan odgovor, Mirjana joj je pojasnila da od kada joj je sin preminuo, ona voli da grli mlade osobe. To joj, kako kaže, prija i pomaže.
– Trudim se što više da budem sa mladima. Dok sam bila mlada volela sam da učim od starih, a sada volim da učim od mladih, da bih bila u trendu, da ne budem baba gunđalo – pričala nam je ona tada kroz osmeh i zagrljaj.
U klubu smo upoznali dosta novih ljudi, koji su „divni, ljubazni, lepo se slažu, pričaju dogodovštine, idu zajedno i na izlete i kafu, predivno im je“.
Iako ima svoje društvo van kluba, ovde su ipak njeni vršnjaci. Godine joj ne predstavljaju prepreku, pa još uvek, kako kaže, pomalo planinari i veoma je aktivna.
„Svaki čovek je zlata vredan i od svakog nešto naučite“
Mirjanina drugarica iz kluba sa kojom najviše voli da se druži je Ivanka Ćurčić koja je takođe blizu 80. godine, ali je one ne sprečavaju da peva, hekla, ručno kreira stvari… Ona je član dva hora, a peva gradsku, filmsku, narodnu i etno muziku.
S obzirom na to da je, kako nam je tada rekla, ceo život komunicirala sa ljudima, u penziji joj je bilo strašno da se osami i bude u kući, priznaje.
– U klubu susretnete razne generacije, svako ima razna interesovanja i od svakog nešto naučite. Svaki čovek je zlata vredan i od svakog možete ponešto da naučite – kazala je ona tada za „Blic“.
Ispričala nam i da kao klub često učestvuju u humanitarnim darivanjima isheklanih stvari za decu prevremeno rođenu na neonatologiji, a sada će heklati za decu iz svratišta.
– Oni su presrećni, mi iz našeg fonda dodamo sitnice za školu. Koliko možemo iz našeg skromnom budžeta, pomažemo i deci – pričala nam je ona.
Neki u klubu imaju i mnogo simpatija
Dolazak u klub je uvek drag i Janku Ramiću (80), koji nam je tokom te posete rekao da tu ima i mnogo simpatija. Pojasnio je da to nisu u onom užem smislu, na koji svako pomisli, već u smislu da tu ima mnogo dragih osoba.
– Vreme ovde brzo prolazi, jer svi dolazimo dragom voljom i nađemo sebe na ovaj ili onaj način. Čovek je socijalno biće i istovremeno osetimo blizinu frekvencije, a kada smo na istoj frekvenciji, više ćemo komunicirati – kaže Janko.
Zorica Leskovac u klubu je zadužena za puštanje karaoka, a kaže da imaju i igranke svakog petka. Pohađala je kurseve za korišćenje mobilnog telefona, pa je sama uspela da od slika napravi dva filma o Tari.
„Mi treba da organizujemo sebi život, niko to neće uraditi umesto nas“
Klub je Vesni Stipšić (72) „kao drugi dom“. Tu ima mnogo prijatelja, peva u horu i grupi, dolazi na slikanje, a kroz osmeh kaže da je njima „zabranjeno da stare“. Decu ima, ali kaže da oni imaju svoje živote.
– Mi stariji treba da organizujemo sebi život, mi to moramo sami, niko to neće uraditi umesto nas. Kada ostanete sami, dođete ovde, popijete kaficu, malo popričate, posedite i vama vreme kvalitetno prođe – priča Vesna.
Dodala je da je u klubu obnavljala engleski i učila italijanski jezik, putovala, proslavljala rođendane…
„Okrilje za psihosocijalnu podršku starijim sugrađanima“
U Beogradu živi nešto više od 390.000 penzionera, a na teritoriji 17 opština postoje 32 kluba u okviru kojih se na godišnjem nivou ostvari 8.695 poseta osoba starijih od 65 godina.
– U klubovima za stara lica obezbeđuje se zadovoljavanje najrazličitijih potreba starije populacije, počev od potreba za druženjem, čime se podiže nivo socijalne interakcije i solidarnosti, do raznovrsnih zdravstvenih, obrazovnih, kulturno zabavnih, duhovnih, rekreativnih i drugih potreba, kao i servisnih usluga u klubu po subvencionisanim cenama, pranje i peglanje veša i održavanje lične higijene – pojasnio je tada za „Blic“ Petar Jordanov, v. d. sekretara Sekreterijata za socijalnu zaštitu.
Tom prilikom dodao je i da su klubovi okrilje prevashodno za psihosocijalnu podršku starijim sugrađanima u sferi očuvanja i podizanja nivoa zadovoljstva životom, postizanja i očuvanja pozitivnog stava prema sebi i drugima, stvaranja uslova i integracije u socijalno okruženje, obezbeđenja i unapređenja komunikacije i promocije mogućnosti i snaga pojedinaca.