Zašto starenje igra ulogu kad je u pitanju rak.
Mnogi stručnjaci godinama pokušavaju da ukažu na povećani rizik od raka sa kojim se suočavaju starije osobe.
Postojani prolazak vremena odavno je poznat kao jedan od najvećih faktora rizika za dobijanje kancera.
Prema američkom Nacionalnom institutu za kancer, prosečne godine za pojavljivanje raka su 66 dok je više od polvine svih novih slučajeva kancera u Velikoj Britaniji kod osoba od 70 godina i starijih.
Mnogi su razlozi za to.
Prvi i najprostiji je da kako prolazimo kroz život, mi postepeno akumuliramo više štete po DNK u našim ćelijama zbog mnoštva faktora.
Neki od najčešćih su izloženost UV zracima, hronična inflamacija, toksini iz životne sredine, konzumacija alkohola i pušenje, i mikropske infekcije.
Ali vremenom naše ćelije postaju manje efikasne u popravci štete što dovodi do nagomilavanja DNK mutacija na način koji se odražava na tkiva.
Što se više tih mutacija nagomila u našem telu, to je veći rizik od nekontrolisane deobe ćelija ili raka.
„Praktično gledano, mehanizmi popravke koji bi mogli da spreče pojavljivanje promena koje dovode do kancera postepeno propadaju kako starimo“, kaže Ričard Siov, direktor istraživanja starenja na Kraljevskom koledžu u Londonu, u Velikoj Britaniji.
„Kako starimo, ravnoteže koje održavaju normalnu ćelijsku funkciju počinju da opadaju.“
Studije su pokazale da ove nagomilane mutacije smanjuju sposobnost imunih ćelija da suzbiju i unište ćelije kancera.
Masaši Narita, koji istražuje kancer i starenje na Univerzitetu u Kembridžu, posebno ukazuje na poznati molekularni put poznat kao p53, koji učestvuje u suzbijanju tumora.
Međutim, efikasnost ovog puta opada kako starimo, zbog gomilanja mutacija u genu p53.
Kad se razne genetske mutacije dese u matičnim ćelijama hematopoeze, one ih navode da se vremenom postepeno šire, što su biolozi nazvali klonalnom hematopoezom.
Ona je veoma retka kod mladih, ali je mnogo češće kod starijih ljudi, a može da ima dve krupne posledice.
Prva je uvećani rizik od kancera krvi, a drugi je da promeni funkciju raznih imunih ćelija kao što su monociti, makrofagi i limfociti, koji svi proističu iz matičnih ćelija hematopoeze.
Narita i njegova istraživačka grupa eksperimentišu sa različitim genetskim mutacijama koje izazivaju razne kancere, a koji postaju učestaliji sa godinama, da bi pokušali da razumeju šta se dešava sa ljudskim telom.
„Mi uzmemo jedan od ovih gena, ubacimo ga u odraslu životinju i proučavamo šta se dešava na jednoćelijskom nivou“, kaže on.
On i njegov tim su već otkrili da ovo pokreće porast ćelijskog starenja – što je kad stare i oštećene ćelije prestaju da se dele i rastu.
Preterana akumulacija ostarelih ćelija može da modulira njihovo neposredno okruženje na brojne štetne načine, pokrenuvši hroničnu inflamaciju koja može da nanese dodatnu štetu i poveća podložnost kanceru.
Ali ovi procesi su i dalje samo vrlo mali broj načina na koji bi starenje moglo da utiče na rizik od kancera.
Već počinju da se javljaju druge nove teorije, koje su još slobodnije i neobičnije.
Baš kao što ljudska memorija opada sa godinama, zbog čega postajemo sve zaboravniji i skloni omaškama, neki biolozi kancera podozrevaju da bi pojedinačne ćelije takođe mogle vremenom da gube memoriju i zaboravljaju kako pravilno da se ponašaju.
Luka Manjani, epigenetičar sa Instituta za istraživanje kancera u Velikoj Britaniji, kaže da je ovo radna teorija za rak dojke, koji potencijalno pokreću hormonalne promene u menopauzi.
Prema HNS-u, osam od deset slučajeva raka dojke dešava se kod žena starijih od 50 godina, piše BBC.
„Česta hipoteza koja se javlja na ovom polju je da ove ćelije gube memoriju i počinju da se množe čak i kad ne bi trebalo“, kaže Manjani.
Jedna od ideja zašto bi ovo moglo da se dešava, ne samo kod raka dojke već i kod mnogih drugih kancera vezanih za starenje, jeste da tokom životnog veka vaš genom postaje manje stabilan u prenošenju informacija.
Ovo je rezultat takozvanih epigenetskih promena ili genetskih modifikacija koje utiču na genetsku aktivnost bez menjanja DNK sekvence.
„Informacije se prenose na manje koherentan i pouzdan način kako starite“, kaže Endi Fajnberg, epigenetičar i profesor za kancer sa Džons Hopkinsa u Baltimoru, u Merilendu.
„Dolazi do više buke, a to dovodi do više nasumičnosti ili neizvesnosti u obrascima prema kojima bi geni trebalo da budu uključeni ili isključeni.
„Pokazalo se da su delovi genoma koji imaju ovu uvećanu buku skloniji da pretrpe promene koje su po prirodi kancerogene.
Ali ove ideje bi takođe mogle da dovedu do potpuno novih načina za borbu protiv raka.
Veliku pažnju u izradi lekova protiv kancera dobijaju mali molekuli koji pokušavaju da se pozabave štetnim efektima mutacija u putu p53 i obnove njegove normalne funkcije suzbijanja tumora.
Fajnberg veruje da što bolje budemo razumevali kako epigenetika doprinosi ovoj povećanoj buci i nasumičnosti, moći ćemo lakše da pronađemo načine za poništavanje ove promene.
„Ohrabruje to što su epigenetske promene, po definiciji, popravljive“, kaže on.
Naučnici koji se bore protiv starenja trenutno sprovode ranu fazu kliničkih ispitivanja za istraživanje raznih hemijskih koktela koji selektivno ubijaju i uklanjaju ostarele ćelije bez oštećivanja zdravog tkiva.
Poznati kao senolitici, u njih spada antioksidans zvani fisetin, ekstrakt semena grožđa zvani polifenol procijanidin C1 i lek dasatinib kombinaciji sa drugim prirodnom hemikalijom po imenu kvercetin.
U ovom trenutku, u ispitivanjima se testiraju neki od ovih senolitika na krhkim, starijim osobama koje su preživele prethodnu bitku sa kancerom da bi se videlo da li mogu da im pospeše imunu funkciju i opšte zdravlje.
Ako budu uspešni, to bi moglo da ima širu primenu.
Siov je optimističan da bi istraživanje novih opcija za lečenje koje bi mogle da ponište promene u vezi sa starenjem i produže zdravi životni vek, broj godina koliko je osoba zdrava, moglo da napravi ogromnu razliku po zdravlje ljudi u narednim godinama.
„Cilj je da se smanji opterećenje po ekonomski teret zdravstva“, kaže on i dodaje kako će „infrastruktura zdravstva biti zaista skupa zato što ljudi žive duže sa bolestima.“
