Kada je pre 26 godina, 18. marta 1998. godine, Neđeljko Mikać napustio Banjaluku, prešao 8.000 kilometara i stigao u američku saveznu državu Konektikat, u grad Hamden, postao je Ned.
Tako ga i danas oslovljavaju prijatelji, kolege s posla, komšije u Hamdenu, gde se skućio i sa porodicom počeo novu životnu etapu.
Obalu Vrbasa zamenio je obalom Atlantskog okeana.
Neđeljko je rođen u Čelincu 1958. godine. Završio je elektrotehničku školu u Banjaluci, a potom Višu školu „Moša Pijade“ u Zagrebu, gde je stekao zvanje i znanje u oblasti zaštite postrojenja od eksplozije na naftnim poljima.
Radio je po svetu, najduže u Sloveniji, Nemačkoj i Libiji. Pred rat u BiH, vratio se u rodni kraj, tu delio sudbinu sa svojim narodom, uveren da će, kada oružje zaćuti, a mir zavlada, pronaći posao. U tome ipak nije uspeo, a onda se odlučio da ode daleko u svet i da tamo potraži sreću, pišu Nezavisne novine.
„Dolazak u Ameriku za mene i moju porodicu bio je stresan, ali sam ipak, nakon sedam dana, našao posao i sebi i supruzi Sonji. Počeli smo da radimo, deca su krenula u školu. Sin Aleksandar imao je pet, a kćerka Anita 12 godina. Prve dve godine, dok se nismo snašli, naučili engleski, upoznali novu sredinu, posebno su bile teške. Ipak, nisam se predavao, koristio sam svaku mogućnost da naučim nešto novo, da pokažem šta znam. Nisam se plašio posla ni obaveza, jer sam imao cilj, da svojoj porodici, svojoj deci, život učinim boljim od onog kojeg smo do tada imali“, prepričao je Mikać svoje prve dane i godine u Americi.
U početku, svaka pomoć za njega je bila važna i dragocena.
„Mnogi dobri ljudi, Amerikanci, Grci, Jevreji, Kinezi, pomogli su nam. Osetio sam njihovu predusretljivost, želju da me podrže i ukažu šta i kako treba da radim. Menjali smo poslove, tražili bolje, sve više zarađivali. Od tog novca mogli smo iznajmiti stan, a kasnije podići kredit i kupiti kuću, koju smo nedavno otplatili. Stvarali smo svoju oazu, sa baštom i vrtom koji nas podsećaju na rodni kraj. To se, bez obzira na to gde čoveka putevi odvedu, ne zaboravlja, nego se uvek nosi u srcu“, smatra Neđeljko, koji nekoliko meseci godišnje provodi na banjalučkoj adresi.
Penzionisan je i zato ima više vremena i mogućnosti da putuje, posećuje prijatelje, da živi opušteno.
„Moj američki san ostvaren je onog dana kada sam otplatio kuću, 2019. godine. Zaduženje je predstavljalo veliki rizik, a otplata još veći teret. Kada računi postanu čisti, a rate kredita prestanu stizati, to je velika sreća, i ostvarenje sna svakog čoveka, ponajviše u dalekom svetu“, kazao je Mikać.
Njegova supruga je medicinska sestra, zaposlena u bolnici, sin je medicinski tehničar. Kćerka takođe radi u zdravstvu, na bolničkom odeljenju za lečenje osoba od narkomanije i alkoholizma.
Neđeljko Mikać sada prima 4 penzije – srpsku, slovenačku i dve američke.
Kaže da, kada sve sastavi, sasvim pristojno živi. Od nekoliko godina rada u „Vrbasu“ i „Žitoproduktu“ u Banjaluci prima 114 KM mesečno (oko 6o evra), od Slovenaca prima nekoliko puta više, a od Amerikanaca najviše.
