Banalna, ali čoveku teško prihvatljiva istina je da je jedino mrtva priroda večna i da se, hrišćanskim rečnikom kazano, prahu vraća sve što je iz njega poteklo.
Bežeći od pomisli na predstojeće ništavilo, željno prigrljujemo priče o večnom životu, reinkarnaciji i seljenju duše, ali i o uputstvima kako da sebi produžimo život.
Tako postajemo lak plen raznih “instruktora zdravog života”, “lajfkoučeva” (?!) i sličnih elokventnih, ali ne uvek iskrenih i kompetentnih likova.
Koliki je ljudski vek?
Judeohrišćanska religija kao pojam dugovečnosti navodi 969 godina ovozemaljskog života koliko je, navodno, poživeo Metuzalem, dok su za njim samo malo zaostali neki drugi pravednici, kakav je bio Noje, ali i grešnici, poput Adama.
Okretanjem ka stvarnom životu, dolazi se do anegdotskih podataka o pojedincima koji su, navodno, poživeli vek i po ili čak i duže.
Okretanjem ka stvarnom životu, dolazi se do anegdotskih podataka o pojedincima koji su, navodno, poživeli vek i po ili čak i duže.
Pre nekoliko decenija javnost su uzbuđivale priče o pastirima sa južnih padina Kavkaza i drugih egzotičnih odredišta na koje je “i bog zaboravio”.
Kao rekorder je pominjan izvesni Širali Muslumov koji je, navodno, živeo 168 godina: na pasošu mu piše da je rođen 1805, a na nadgrobnom spomeniku je uklesano da je preminuo 1973. godine. Njegova ćerka, koja je u vreme intervjua za CNN imala 95 godina, tvrdila je da joj je deda poživeo 130 godina. Ni za njenog oca, ni za dedu, ne postoje podaci u azerbejdžanskim knjigama rođenih.
Za sve te zabiti karakteristična su dva detalja: ne mogu da se pohvale pouzdanim podacima o rađanjima ni u bliskoj prošlosti, a kamoli u 19. veku i, po tradiciji, deci su tamo često davana imena roditelja.
Uz to, zanimljivo je da se kandidati za rekordere najbolje sećaju vremena kada bi trebalo da su već izašli iz perioda adolescencije, a mnogo nepouzdanije govore o nešto ranijim događajima. Nema sumnje da su svojim sećanjima nesvesno pridodali priče roditelja i starijih rođaka, prihvatajući ih kao sopstvene.
Pre sedam godina objavljeno je da je u 147. godini umro Indonežanin Mbah Goto, rođen 1870. godine. Njegov rekord bledi u poređenju sa Kinezom Li Čingjuenom za koga su pre pet godina neki mediji podgrejali prastaru, bajatu vest “Njujork tajmsa” iz 1933. da je tobož živeo 256 godina, da se ženio 23 puta i imao 200 dece. “Dokaz” je što je neki kineski profesor našao fotografiju (?!) Li Čingjuena iz 1827. godine na kojoj mu zvaničnici čestitaju 150. rođendan. Drugi navode kako je 1749. predavao taktičke veštine kineskoj vojsci. Sumnju izaziva podatak da je postupak fotografisanja prvi put korišćen 1826. ili 1827, da je proces trajao više sati, a da su slike bile mutne sve do pronalaska dagerotipije. Verodostojnost cele priče još više dovodi u pitanje sam navodni rekorder svojom izjavom da je rođen “tek” 1736, a ne mnogo davnije 1677. godine. Ako mu je verovati, živeo je “samo” 197, a ne 256 godina, budući da je preminuo 1933, kada se za njega i čulo u svetu.
Ako se ograničimo na pouzdane izvore podataka, dolazimo do Japanke Tomiko Itoke, kao najstarije Zemljanke, koja je poslednje oktobarske subote ove jeseni imala 116 godina i 156 dana. Prvi stogodišnjak kome je priznat taj status bio je Norvežanin Ejlif Filipsen (1682–1785), a prvi superstogodišnjak – Holanđanin Gert Adrijans Bomgard (1788–1899).
Najduže živeća osoba u istoriji sa neupitno proverenom dokumentacijom bila je Francuskinja iz Arla, Žana Kalman, koja se 1997. godine upokojila sa 122 godine, pet meseci i 14 dana.
Često se citira njena izjava da za dugovečnost ima da zahvali ishrani sa mnogo maslinovog ulja, čaši (ne flaši!) vina i dobrom raspoloženju. Međutim, kako se u takvim slučajevima u šali obično kaže, ona spada u osobe koje su “dobro izabrale svoje roditelje”. Tužna istina da je nadživela svoje potomke mogla bi da se objasni “pogrešnim izborom” njihovih drugih roditelja.
Genetski sklop je zaista vrlo važan, ali ipak nije svemoćan. Da je madam Kalman manično pušila, mnogo pila, jela masno i slasno, bila gojazna i teško pokretna, verovatno bi živela nekoliko decenija kraće. Nasledna osnova se može shvatiti kao sudbinska odrednica pojedinca, ali se i sudbini mora pomoći.
Kako je jedan nobelovac napisao drugim povodom, spoljašnji činioci ne mogu od gusana da stvore labuda, ali mogu superiornog (u ovom slučaju, dugovečnog) gusana. Drugim rečima, ako se čovek sa naslednim opterećenjem ne čuva, infarkt ili šlog će ga pogoditi sa 30 ili 40 godina, a ako se čuva, nekoliko decenija kasnije.
Izbledele “plave zone”
Pre 20 godina u jednom časopisu je ukazano da na Sardiniji živi neuobičajeno mnogo starog sveta. Usledila je potraga za sličnim mestima, pa su još četiri lokaliteta u svetu – japansko ostrvo Okinava, kostarikansko poluostrvo Nikoja, grčko ostrvo Ikarija i sedište kalifornijskih adventista sedmog dana Loma Linda – označeni kao tzv. “plave zone”. Ovaj, sada već zaštićen naziv dat im je po boji kojom su na mapi izdvojene te “oaze zdravlja” od ostalog planetarnog kopna. Mnogi autori – posebno novinar časopisa “National Geographic” Den Betner – napisali su niz knjiga i bezbroj članaka o ovim odredištima kao navodnim rajevima dugovečnosti na Zemlji. Tragali su za stvarnim i, češće, nabeđenim stogodišnjacima i superstogodišnjacima (starijima od 110 godina), ispitivali su ih o svemu – počev od svakodnevnih aktivnosti, preko načina ishrane, do seksualnih i drugih navika – pa detalje prenosili znatiželjnoj publici. “Plave zone” su postale brend i ozbiljan biznis.
S vremenom se, međutim, pokazalo da svi ti lokaliteti dele nekoliko zajedničkih karakteristika. Između ostalog, siromašniji su od šireg okruženja, odlikuju ih viša smrtnost i kraći prosečan životan vek u odnosu na matičnu državu, a knjige rođenih i umrlih – i ako postoje – vode se neažurno. Taj problem je, naravno, bio još mnogo izraženiji pre mnogo decenija.
Ispostavilo se da je znatan broj nabeđenih rekordera umro mnogo pre svog stotog rođendana, ali taj podatak iz različitih razloga, uključujući korist od penzije, naslednici nisu obelodanili. Još više je bilo “stogodišnjaka” za koje nije postojao nikakav verodostojan podatak kada su zaista rođeni. Te okolnosti su učinile da u izvesnoj meri presahne traganje za “tajnom dugog života” u “plavim zonama”.
Granice dugovečnosti
Produženje očekivanog trajanja ljudskog života je višemilenijumski proces koji se, naročito od vremena industrijske revolucije, nesmanjeno brzim tempom odvija do današnjih dana. Isus Hristos se, sa 33 godine u vreme pogubljenja, u pogledu životnog veka može smatrati srećnikom, jer je u njegovo doba samo polovina novorođenčadi uspevala da dočeka svoj 20. rođendan. Osamnaest vekova kasnije, očekivano trajanje života na rođenju iznosilo je 30-40 godina, dakle još nije ni udvostručeno.
Od oko polovine 19. veka važi pravilo da će deca dospela na svet jednog dana živeti u proseku šest sati duže od svojih prethodnika rođenih dan ranije. Taj dobitak od tri meseca godišnje, odnosno čitavu godinu na svake četiri godine, ranije je mahom ostvarivan smanjenjem smrtnosti odojčadi i male dece, a tokom poslednjih pola veka uglavnom se pripisuje više nego dvostrukoj verovatnoći da osamdesetogodišnjak poživi bar još jednu deceniju.
Veruje se – možda previše optimistički – da će više od polovine dece rođene u razvijenim zemljama u prvoj deceniji ovog veka biti živo i tokom prve decenije 22. veka. Neki stručnjaci smatraju i da je već prohodala prva beba koja će proslaviti svoj 150. rođendan. Taj trend se doskoro činio nezaustavljivim, a prepreku u bliskoj budućnosti može da mu predstavlja pandemija gojaznosti (ali i određenih hemijskih i bioloških pretnji), zbog koje neki pesimisti čak nagađaju da će sadašnje generacije biti prve koje će živeti kraće od svojih roditelja.
Da li je starost bolest?
U preventivnoj medicini važi pravilo da cilj nije sprečavanje svake, već samo prevremene smrti. Neupitnim je doskoro smatran i stav da je starenje normalan fiziološki proces, te da se treba boriti samo protiv nesposobnosti koju ona sobom nosi. U poslednje vreme, međutim, sve su glasniji zahtevi da se starost proglasi bolešću. Taj ugao gledanja nema samo akademski, već i veliki praktičan značaj, jer ako se prihvati, lekar je dužan da svakog starijeg građanina doživljava i leči kao bolesnika. U igru odmah ulazi i veliki novac, budući da su do sada lekovi postojali i odobravani su samo za određene bolesti, ali ne i za stanje kakvo je poodmakli uzrast (reklamiranje suplemenata i raznih šećernih vodica – za “večnu mladost”, “podizanje imuniteta”, “detoksikaciju organizma” ili za sličnu “šarenu lažu” – druga je priča).
Uz davno etabliranu gerontologiju, kao nauku o starima i starenju, naglo prodire medicina dugovečnosti (engl. longevity medicine). Ona se definiše kao pristup okrenut budućnosti i usmeren ka pacijentu s ciljem da mu omogući duži, zdraviji i ispunjeniji život hvatanjem ukoštac sa procesom starenja u njegovom korenu. Ističe se da su, uporedo sa napretkom veštačke inteligencije i mašinskog učenja, otkrivanje novih biomarkera i razvoj lekova omogućili sprečavanje i ranu dijagnozu niza bolesti. Ako se ispostavi da je i starost bolest, nameće se zaključak da je, po logici stvari, podložna odgovarajućem medicinskom tretmanu.
Zagovornici teze o starosti kao bolesti i potrebi njenog lečenja zameraju donosiocima odluka što velike pare izdvajaju za ispitivanje uzroka ateroskleroze, raka, šećerne bolesti, artritisa, demencije i sl., a ne uviđaju da je poodmakli uzrast u osnovi svih tih oboljenja. Oni vrše sve veći pritisak na odgovarajuće svetske institucije, posebno na američku Upravu za hranu i lekove, kao najuticajniju, da starost označe kao svojevrstan poremećaj zdravlja podložan lečenju. Time bi bilo dato zeleno svetlo farmaceutskim kompanijama da računaju na siguran prihod od lekova za novodefinisani entitet, jer bi bio uvršten u listu bolesti i patoloških stanja za čiji tretman lekari izdaju račune, a razna osiguravajuća društva ih podmiruju.
Tu se pre svega postavlja pitanje troškova, ali skoro refleksno sledi i protivpitanje: Šta je alternativa? Lapot?! Podrobnija analiza ukazuje da stari ljudi mogu dugo da budu društveno korisni, bilo da ostaju u radnom odnosu, brinu o unucima ili se bave aktivnošću u zajednici. Čisto ekonomski gledano, još značajnije od toga je što tokom dve poslednje godine svog života stogodišnjaci na lečenje potroše samo trećinu sume koja u istom završnom periodu života ode na lečenje njihovih 20-30 godina mlađih sunarodnika. Odnose ih iste bolesti kao i njihove manje dugovečne parnjake, za razliku od kojih, kako se kaže, oni “umiru zdravi”. Paradoksalno zvuči, ali stari ljudi danas manje vremena provedu u stanju nesposobnosti nego njihovi kraće živeći prethodnici.
Lečenje starosti
Radi otkrivanja tajne dugovečnosti obično se polazi od traganja za razlikama između stogodišnjaka i ostatka populacije.
Dugovečni građani po pravilu su se hranili raznovrsno, bili su fizički aktivni i odlikovala ih je jaka socijalna umreženost.
U mentalnom pogledu, ispoljavali su čvrstinu i pozitivan stav, što im je pomagalo da se lakše nose sa stresnim izazovima svakodnevnog života. Osim načina života, imali su i genetičku sklonost ka dugovečnosti, što znači da su im i krvni srodnici doživljavali duboku starost.
U organizmu čoveka pomno se ispituju pokazatelji, tzv. biomarkeri, čije je dovoljno prisustvo ili relativno odsustvo povezano sa izgledima za dug i zdrav život. Za mnoge biomarkere se već dugo zna. Pokazatelji upale, poput reaktivnog C proteina (RCP) i interleukina-6, izraz su bolesti, od kojih neke karakteriše poodmakli uzrast. Na metaboličko zdravlje, a posredno i na dugovečnost, ukazuju nivo šećera u krvi, insulina, dobrog i lošeg holesterola, triglicerida itd. U slučaju da laboratorijski testovi ukažu na odstupanja od normalnih vrednosti, propisuju se odgovarajući lekovi, recimo insulin zbog šećerne bolesti ili statini zbog povišenog holesterola.
Međutim, terapija dugovečnosti nema za cilj da spreči određenu bolest, već da povoljno utiče na biološku starost (hronološka starost je određena rođenjem).
U razmatranju su mnogi terapijski postupci, ali se najviše pominje metformin, lek za šećernu bolest. Pripisuju mu se mnoga druga svojstva, kao skoro univerzalnom preparatu za usporavanje starenja, ali nade u njegovu moć tek treba da se dokažu. To u još većoj meri važi za ostale lekove koji se pominju u istom kontekstu.
Među potencijalno važnim biomarkerima starenja, pa sledstveno i metama za njihovo “lečenje”, značajnu ulogu igra grupa sirtuina, sedam enzima presudnih za održavanje ćelijske stabilnosti i dobrobiti organizma. Odgovorni su, između ostalog, za reakciju ćelije na stres, kontrolu deobe gena, popravku oštećene DNK i samu smrt ćelije, apoptozu. Poremećaj njihovog funkcionisanja dovodi se u vezu sa starenjem, bolestima srca i krvnih sudova, nervnog sistema i razmene materija, uključujući nastanak i razvoj raka. Isti efekat ispoljava i belančevina Klotho, čije prisustvo se smanjuje sa uzrastom.
Ima indicija da njih aktivira supstancija koja se, između ostalog, nalazi u crnom vinu, resveratrol (što ne znači da to ili drugo alkoholno piće produžava život; naprotiv). Poput jedne druge grupe jedinjenja, flavona, naročito prisutnih u maslinovom ulju, resveratrol ima isti efekat kao i smanjen kalorijski unos, za koji se zna da produžava život niza nižih bioloških vrsta.
Ograničen unos kalorija utiče na zdravo starenje delovanjem na insulin, faktor rasta sličan insulinu (IGF-1), sirtuin, kao i na belančevine čiji višak u organizmu ubrzava starenje i pospešuje nastanak raka (mTOR). Kako je suviše zahtevno dugoročno se uzdržavati od hrane, predloženi su – pored već pomenutih metformina i resveratrola – farmaceutski preparati podjednako komplikovanih naziva (rapamicin, spermidin) sa odgovarajućim “stop starenju” dejstvom. U naučnoj literaturi i danas se o njima govori oprezno, samo kao o hipotetičnim rešenjima, bez dokaza o koristi u praksi, a sa potpuno neizvesnim neželjenim dejstvima.
Neke grupe gena utiču na proizvodnju hormona rasta i njemu sličnih supstancija koje podstiču ubrzanu razmenu materija. Potiskivanje njihovog uticaja može biti važno jer je usporen metabolizam povezan sa dužim životnim vekom. Poseban pravac istraživanja odnosi se na strukture na polovima hromozoma, tzv. telomere, koje se skraćuju pri svakoj deobi ćelije, vodeći njenoj postepenoj smrti. Teoretski je opravdano očekivati da bi enzim koji produžava telomere, poznat kao telomeraza, blagotvorno delovao i na ćelijski vek.
Niz drugih biomarkera povezan je sa starošću, a na njih bi moglo da se utiče i lekovima. Tu su pokazatelji oksidativnog stresa, koji se ispoljavaju poremećenim odnosom slobodnih radikala i antioksidanata, promene u biološkom uzrastu i “epigenetskom časovniku” koje ukazuju na očekivanu dužinu života (merilo im je tzv. metilacija DNK), pokazatelji efikasnosti autofagije, tj. uklanjanja oštećenih i uginulih ćelija itd.
Sve su ovo više nagađanja nego utvrđene istine, ali se u bliskoj budućnosti mogu očekivati i dokumentovaniji argumenti o medikamentoznoj manipulaciji dugovečnošću. Pritom se ne teži, kako se to uobičajeno napominje, da se godine mehanički dodaju životu, naročito ako se on provodi nepomično u postelji, već da se život (raznovrstan, nezavisan) dodaje godinama. Drugim rečima, cilj je da se u stotoj godini umre – mlad.
Sprečavanje, tačnije usporavanje i lečenje sve učestalije starosti nesumnjivo bi povećalo opšte dobrostanje i produktivnost ljudi, ali bi ipak neslućeno umnožilo troškove, ukoliko bi se zdravstvena služba finansirala na postojeći način. Međutim, sve je jasnije da dolazi kraj više od dve hiljade godina dugoj koncepciji medicine orijentisane prema pojedincu. Budućnost je u tzv. populacionoj zdravstvenoj zaštiti, zasnovanoj na unapređivanju zdravlja svih stanovnika, a naročito tzv. ranjivih grupa (dece, trudnica, starih i sl.) obrazovanjem i nametanjem zdravih načina života. I dalje će se, naravno, odvijati operacije i porođaji u bolnicama, ali troškovi nigde više neće beskonačno rasti mimo ekonomskih mogućnosti zajednice. Zato je za siromašna društva, poput našeg, posebno važno pametno birati prioritete i, naravno, onemogućiti zloupotrebe, kao posebno bolnu ranu srpskog zdravstva.
Terapija živim ćelijama
Mada je imao preteče tokom prethodnih vekova, utemeljivač podmlađivanja injekcijama živih embrionalnih ćelija je Švajcarac Paul Nihans (1882–1971).
Kao mlad lekar-dobrovoljac, on se obreo u Beogradu tokom balkanskih ratova, a 1931. godine razišao se sa naučnom medicinom i počeo da “leči starost” mešavinom embrionalnih ćelija ovaca. Smatrao je da ta njegova “ćelijska supa” dospeva do svih organa primalaca, udahnjujući im svežinu, ali tu svoju tvrdnju nikada nije potkrepio valjanim dokazima.
Tvrdi se da su Nihansov sanatorijum posećivali mnogi poznati starci Evrope (Adenauer, De Gol, Somerset Mom, Pije Dvanaesti, Tito, Čerčil) i sveta (Ajzenhauer, carevi Haile Selasije i Hirohito). Dolazilo se u potpunoj diskreciji, crnom limuzinom i svaka seansa je plaćana po više desetina hiljada dolara.
Čarli Čaplin je poslednje dvoje od svoje 12 dece dobio u 70. i 73. godini, navodno zahvaljujući Nihansu, ali bi se s isto osnova moglo tvrditi da je Entoni Kvin postao otac u 81. godini (slično se nedavno desilo i sa Alom Paćinom) samo zato što je izbegao ovaj tretman, tj. da je Čaplinu “lečenjem” uskraćeno još desetak godina plodnosti. Poenta je da o rezultatima ne treba suditi na osnovu izuzetaka i bez odgovarajućeg poređenja.
Reč je o poznatoj činjenici da uspešni ljudi, posebno ako ne padnu u zaborav ili nemilost (ili ih ne slomi teret slave, kao neke rok muzičare), žive u proseku i duže i “živahnije” od svojih vršnjaka.
Od Nihansovog eksperimentisanja treba razlikovati terapiju matičnim ćelijama, koja mnogo obećava (naravno, ukoliko joj se čovek podvrgne u ozbiljnoj zdravstvenoj ustanovi, a ne u nekom kozmetičkom salonu ili kakvom “velnes centru”).
Nemedikamentozno odlaganje starosti
Mada postoje brojne knjige o starosti s izazovnim naslovima koji sugerišu okretanje skazaljki dobnog časovnika unazad, pa je čuveno Kraljevsko društvo, sa sedištem u Londonu, pre 14 godina tako nazvalo i svoju konferenciju (engl. Turning Back the Clock), nauka nije u stanju da zaustavi starenje.
Ono što ona može danas da ponudi jeste usporavanje tog procesa, uključujući i bar delimično uklanjanje nekih njegovih rano nastalih posledica.
Zdrav način života je proveren put za ostvarenje tog cilja.
Među činiocima na koje možemo da utičemo (dakle, zaboravimo nasleđe), na životni vek povoljno utiču sledeći činioci:
– Ishrana i telesna masa. Ograničen unos kalorija (održavanje vitkosti). Dosta voća, povrća i vlaknaste hrane, a malo životinjskih masti i soli.
– Fizička i umna aktivnost. Ritmično angažovanje većih grupa mišića (žustar hod, plivanje, vožnja bicikla) bar pola sata nekoliko puta sedmično. Intelektualni izazovi (ukrštene reči, sudoku, šah). Uredan san.
– Relativna neporočnost. Izostala ili ograničena potrošnja alkohola. Odricanje od duvana i klasičnih droga. Izbegavanje rizičnih aktivnosti (vratolomna vožnja autom i, posebno, motociklom, nepoštovanje propisa i sl.).
– Vedar duh i povoljno okruženje. Radovanje životu, druženje, socijalna uklopljenost, porodica. Osećanje korisnosti. Optimizam, bilo zasnovan na religioznosti ili ovozemaljskim vrednostima. Komforna i nezagađena (prljavštinom, bukom) sredina.
Tu je i kontrola zdravlja, ispitivanje krvnog pritiska, holesterola i nivoa šećera u krvi, sistematski pregledi, skrining, objavio je sajt Velike priče.
